Drago

Drago

Странице

четвртак, 01. децембар 2016.

Glad

Najupečatljivija pesma koju sam pročitao je u nekoj zbirci srednjevekovne poezije. Napisana je u 11 veku.a napisao je neki đakon,zaboravio sam ime (čitao sam to pre četrdesetak godina). Pesma se zvala Glad,a glasi : "Nema leba." Samo te dve proste reči,a prenesu ti sav očaj u kome se autor nalazio. To je kažem bilo pre četrdesetak godina,kada niko ovde nije bio gladan,pa ta pesma izazove u tebi nekakvu žalost,sažaljenje,saućešće u patnji... Sad su često gladni na vestima,reklamama,u redovima narodnih kuhinja,o netu da i ne pričam,svaki drugi post na fejsu je da je neko gladan ili bolestan. I malo nas to dotiče,vidim po sebi. Više me je ražalostilo -Nema leba- neke 1976-7 godine,nego kad danas vidim neku porodicu od 7-8 članova,na fejsu,da gladuje. Malo-malo,pa shvatim da ne poznajem sebe baš kao što sam mislio.                   

уторак, 22. новембар 2016.

Marija

Marija. Nemam pojma kako smo počeli da se zabavljamo,ali počeli smo. Imao sam 21 godinu,ona 14. Dete. I nevina. Ali,šta znam,nisam tih godina baš suvislo razmišljao. Ona je bila lepa kao lutkica,ali mi se svidela prvi put kad je Razak u kuglanu doneo neke arapske cigare. Kako ko zapali,povuče dim i počne pola sata da kašlje. Uzme Marija,zapali i popuši celu cigaretu. Ništa. Mi je gledamo kao svetsko čudo-imaš li pluća bre,od čega si napravljena... Prođe jedno pet minuta,ona me odjednom zgrabi za ruku i istrčimo iz kuglane,i još pre izlaza počne da povraća. Gledam je držeći joj glavu,ispovraćala se i onako nemoćno diše,kao da se davi. Pomalo perverzno,ali osetim da bih voleo da je zagrlim i pritisnem uz sebe. Nekoliko dana kasnije smo počeli da se zabavljamo. Jednom prilikom dok smo zagrljeni sedeli u separeu kod Đanija,ona počne da se meškolji i pokušava kao da se sakrije,ali gde da se sakriješ,kad ima samo tri separea i šank. Kaže-Nadrljala sam,eno video me brat. Gledam ja gde mi pogledom pokazuje,kad ono Mile sa devojkom. Pitam je je li joj Mile brat. Jeste. Kažem joj da ne brine,neće joj ništa zbog mene,ali ne veruje mi ona,zna brata. Ispratim je ja kući tu noć,ona sa zebnjom uđe u zgradu. Sutradan kad smo se našli,ona vesela,kaže-Znaš šta mi je reko? -Šta? -Al si našla frajera,u piz.. materinu. 

понедељак, 21. новембар 2016.

Mile

Bilo oko nove godine,prodaju se čestitke i drangulije po ulici i oko nove robne kuće. Bili smo negde oko Božura,Kole,Boban,Zdena i ja. U jednom trenutku se okrenem iza,a neki tip sa devojkom ispod ruke gleda u nas. Onako prodorno,ljutito. Visok,u kožnom mantilu,crn. Ja zastanem,kažem- Šta je bilo,jel imaš neki problem? On me malo gleda i okrene se i odu. A Boban mu zakačio devojku ramenom,ali ništa strašno. Ja na to zaboravio,mislim,nisam mu zapamtio lik. Uveče Mija i ja bili kod našeg drveta na korzou,kad priđe on sa nekim svojim bratom,plavušanom. Pozove me,kao da me pita nešto. Priđem ja,a ruke mi u gornjim džepovima tankerice. -Što ti meni psova majku danas? Sad vidim da mi je nešto poznat,pokušam da izvadim ruke,ali me tako udari u čelo da sam video one zvezdice,kao u crtanom. Oteturam dva koraka nazad,i znajući da od Mije nema vajde u tuči,pobegnem. Odem pravo u Božur u disco. Nađem Zdenu,zajedno nađemo Rikija. Ubrzo se okupi preko dvadesetorice i počnemo da tražimo Mileta (tako se zvao) i brata. Idemo Zdena i ja,a ovi drugi u grupicama okolo. Nađemo ga ispred robne kuće,i stanemo ispred njih. Kaže Zdena-Što si ga dirao?,pokazujući glavom na mene. Mile promrlja nešto kao-Oćeš tebi da pokažem,i krene rukom. U tom trenutku odjednom počnu da pljušte udarci sa svih strana. Ja sam nekoga udario dva-tri puta,ali ne bih se zakleo da je to bio Mile. Njih dvoje oboreni,mi ih udaramo,šutiramo,jedno 20 sekundi,možda i manje. Riki vikne da je dosta,i odgurne nas,kaže da idemo kod drveta,a on ostane sa ovom dvojicom. Posle jedno pola sata,dođe on sa njima i kaže-Izravnali ste račune,sad da pružite jedan drugom ruku,i više nikad između vas da ne bude nikakva svađa. OK,slažem se ja,rukujemo se. Ja imam zadovoljenje da je dobio mnogo veće batine,a on da sam morao da skupim dvadesetoricu da bi ga savladali. Tako je to bilo tih godina... 

недеља, 20. новембар 2016.

Nova godina

Mala Marija,koja je ko zna kako upala u to društvo hipija,kaže da možemo kod nje da slavimo novu godinu. Dobro,skupimo se mi oko 19.30h kod stare robne kuće. Nema nje. Čekaj,čekaj... Pojavi se,kaže morala da čeka da joj ode brat sa devojkom na doček. Ona stanovala u nekoj zgradi blizu fontane,i dok smo se penjali gore,Razak nađe neke bačene gaće i obuče ih preko pantalona. Glupira se,vrti dupetom dok ulazimo u stan,a u stanu Marijina keva i mlađa sestra. Nije nama palo na pamet da stan nije prazan. Razak se krije,skida one gaće,mi se smejemo... A njena keva ovolike oči. Mislila žena dolazi ćerkino društvo,osmi razred,a mi svi duge kose,neki i brade,konjski repovi,marame. Verovatno smo joj ličili na zombije. Keva u crnini,skoro joj brat umro. Ništa,brzo se mi opustimo,alkohol,muzika,igra... Čiz pleše sa Marijom i napao da je poljubi,a ona se brani,nezgodno zbog keve. Ona žena samo gleda. Telefoniramo,razišli se po stanu,a Alek je zapeo da keva igra s njim. Ona jadna ne može da se odbrani,brat joj umro-neće žena da igra. Vidi da je Marija izgubljena,ali pokušava da spasi bar onu mlađu,pobegne u sobu,a u sobi Hica sa malom Furom na krevetu. Izašla je sa onim detetom,pre nego što su i ušli. Najrađe bi se pokrila ćebetom dok sve ne prođe. Ali vreme ima tu osobinu da se strašno produžuje kad hoćeš da ga skratiš. Morala je da dočeka jutro-jednom rukom stežući mlađu ćerku,a drugom se braneći od nastojanja da je razveselimo.