Mesarski kombi i učiteljica

1969godina. Tada je detinjstvo izgledalo sasvim drugačije nego danas. Recimo,te godine smo kupili televizor. "Mediana". Imao je mogućnost biranja 4 programa,ali su tada postojala samo 2. Čitali smo stripove i to uglavnom kaubojce,a čini mi se da je popularan bio i "Mandrak",strip o nekom mađioničaru. Ćale me vodio često u bioskop,gde su se gledali (pogađate)-kaubojci. Učenje nam nije oduzimalo mnogo vremena (onome ko je učio,naravno) pa smo se uglavnom igrali napolju. Jedna od igara se zvala 

"jurke",a sastojala se u tome da jedan od nas juri ostale i kad nekoga uhvati,onda uhvaćeni juri ostale. E,prilikom jedne takve igre jurio me je trotoarom neki Rade Burgić,i kako mi se sve više približavao ja sam naglo skrenuo na ulicu. Naravno sve ovo ne bih ni pisao da u tom trenutku nisam naleteo na kombi nekoga Ganije,mesara iz Prištine. Kombi me je odbacio 12 metara,napravivši od mene gužvu mesa i kostiju. Prilikom udarca sam se onesvestio i probudio se 15 minuta kasnije. Zadobio sam otvoreni prelom obe kosti desne potkolenice,prelom levog ručnog zgloba,slomljen nos,naprsla kost gornje vilice,a da ne pričam da sam bio sav odran i da mi je glava bila otekla kao da me izujedao roj pčela. Ganija me je sa suvozačem odmah uneo u kombi i odvezao u hitnu gde su me malo zakrpili,previli,stavili Kramerovu udlagu na nogu (to je ona metalna šina obavijena zavojem,da fiksira mesto preloma) i poslali me u bolnicu na operaciju. U bolnici se već skupila familija i okružili su nosila na kojima sam bio. A sećam se tih nosila,bila su kao ona vojnička-neko sivomaslinasto platno i dve motke. Uopšte nisu ulivala poverenje u dobar ishod. Među ljudima u hodniku se našao i naš komšija vatrogasac Vukajlo. On je prišao ćaletu i rekao mu : "Nemoj da daš da mu seku nogu". Ja sam još bio "vruć"i nisam osećao bolove,ali kad sam to čuo,setio sam se svih partizanskih filmova koje sam odgledao,sečenja nogu testerom,i naravno,počeo sam da se derem iz sveg glasa. Vukajla su oterali,a mene odveli na operaciju. Dali su mi anesteziju i probudio sam se u šok-sobi sa gipsom na ruci i nozi,šipkom od plemenitog metala u nozi,sa žicama u gornjoj vilici i zamotanom glavom. Nos mi,to sam tek kasnije video,verovatno nisu ni nameštali. Mnogo kasnije sam saznao da su moja braća sa svojim društvima na smenu držali tri dana u opsadi kuću onog Radeta koji me je jurio,nameravajući da ga umlate čim se ovaj pojavi. Neki očev pobratim,Turčin,i moj stric Coba su kovali plan kako da se naplati "krv",što je bilo uobičajeno na Kosovu tih godina. Ćale ih je u tome sprečio pošto je saznao kako se sve desilo i shvativši da nema Ganijine krivice. Dugo sam nosio taj gips na nozi i nisam mogao da idem u školu. A položio sam odlično taj četvrti razred,iako sam išao samo prvih mesec dana. Ovo pišem da bih se na neki način zahvalio svojoj učiteljici Nađiji Vodopić,a i da se vidi koliko su nekad prosvetni radnici,naročito učitelji,bili posvećeni deci koju uče. Naime,ona je zahtevala od direktora da mi predaje kod kuće,i iako je bilo otpora,na kraju je uspela u tome. Svakog radnog dana posle posla dolazila bi kod mene kući,ukratko mi ispredavala ono što su učili,zadavala mi domaći,ocenjivala me... Često mi je donosila knjige na poklon,sećam se jednom i štof za pantalone. Bila je neverovatna žena i sad,ja nisam vernik,ali bih zbog nekoliko ljudi koje sam upoznao u životu voleo da postoji RAJ,jer mislim da nisu dovoljno nagrađeni na zemlji. Mi smo,mislim na nas-njene đake,odlazili njoj u posetu i kad smo bili u srednjoj školi. Ona bi se uvek rasplakala. Nekog stvarno možete ponosno da nazovete čovekom. Tako je to bilo. U nastavku ću pisati,kako su mi skinuli tu šipku iz noge...