Drago

Drago

Странице

понедељак, 31. октобар 2016.

Niški zatvor

Legla plata i ja popodne na bankomat,samo što sam ubacio karticu on je proguta i izbaci mi ono papirče. E,jeb.. ti,odem u poštu,ona mi kaže ne može da mi da lovu,jer mi istekla ona privremena prijava,takozvani zeleni karton. Ništa,odem ja u Niš,skupim dokumenta,pa u mup. Ona me prvo pita imam li potvrdu od komesarijata za izbeglice,naravno nemam,jer to nigde i ne piše da treba. E pa treba. Izvadim to,drugi put traži da se veže kućni broj za parcelu,tako neka glupost,ajde u katastar,završio i to. Treći put (onaj srećni),odem,i nigde moje sreće,imam sve. Počne ona da radi na računaru,i gleda nešto,pa mi kaže da sačekam malo sa strane. Izmaknem se ja malo,kad evo ga policajac,ona pokaže na mene i on mi kaže da pođem s njim. Zašto bre,šta je sad,kaže imaš neku neplaćenu kaznu,moraš kod sudije. A mene pre godinu i po uhvati policija sa neregistrovanim pick up-om.Vozio sam ga neregistrovanog jedno dve godine,prolazio sam jedno 20 puta kroz ceo Niš,ali na kraju me uhvate. Zezao me komšija "Kako da te ne uhvate kad ti još petokraka na tablice",he,he. Sudija me pita imam li lovu da platim,kažem nemam,onda u zatvor-u zatvor,tu prirodnu lepotu naše zemlje još nisam obilazio,pa i to da vidim. Odvedu me na prijemno u Niški zatvor,tamo me skinu golog,pa čučni,pa kašlji,ko u bolnicu da sam došo. Stave mi lisice i u prekršajni. Tamo dve sobe,onaj mi policajac kaže-Ovde ćeš,tu su naši.Tu bilo nas šestoro,a u drugoj bilo desetak azilanata sa svih strana sveta. Popušim ja ono cigara što sam imao do uveče,posle me sve nudili oni azilanti,naši jok. Pošto je bio petak dođe komandir,pita ima li neko da prijavi nekog za posetu za vikend. Upišem ja sina i ćerku,iako niko ne zna gde sam. Kad kažem da mi je ćerka iz Matejevca,on pita gde živi,kažem kod groblja,pa i ja sam kod groblja,kažem udata za Markovića,oni komšije. Dobro,dođe on sutra popodne i zove me napolje,u kancelariji mi da cigare,presvlaku i higijenu što mi ćerka poslala. Pozove ćerku telefonom i da mi da razgovaram,kažem,nemoj da plaćaš,ovde je nirvana,a za vikend nije ni moglo da se plati,tek u ponedeljak. A tu stvarno bila nirvana,kablovska,2 sata šetnje u ograđenom prostoru,tu bio i telefon na karticu,i za večeru uz obrok-jabuka. Sad ja car,imam boks cigara,a i znam komandira... A likovi,o svakom roman da napišeš. Oni jadni azilanti,neki već tri godine idu od granice do granice,ako ih uhvate-15 dana u zatvor,pa ih odvedu na granicu i puste. Kažu,samo makedonci ne vode u zatvor,nego pravo na grčku granicu,kažu-Nemamo mi leba da vas ranimo. Bio neki peder iz Afganistana,priča ako tamo saznaju da si peder,skupe se ljudi i motkama...Često i ubiju. Braća blizanci iz Somalije pričaju kako u 15 godina ideš da ubijaš,ili te ubiju... Strašno,jbg,niko bez muke ne polazi na takav put. A onom pederu se zasviđao jedan momak iz nekog sela kraj Niša,i sve mu govori na engleskom kako mu je uzeo srce,a ovaj pita šta kaže,mi prevodimo i nadodajemo. Ovaj pogleda onog pedera strogo i kaže mu-NO GEY! Kaže onaj Afganistanac na engleskom-Nema veze,ovo je zatvor. Jbg,u pravu čovek. Dobacuju sa strane-Će da vidiš kad ti ga zbiči kad zaspeš,jel si gej,jel nisi. Umiranje. Izađem u ponedeljak,platila ćerka,a žao mi bilo,bilo je zezanja. Četvrti put odem i prijavim se,pa podignem platu posle 20 dana.

субота, 29. октобар 2016.

"Tvoja Vjolca"

Sedamdeset pete-šeste poneko od društva,ponekad je imao prazan stan. Budući da nam je prostor za ljubakanje,seks,druženje,bio stalno potreban u tim ludim godinama,počeli smo da pravimo klubove. Kad kažete KLUB,to zvuči nekako pompezno,ali to su bili okrečeni podrumi,iz čijih zidova je izbijao godinama upijan miris uglja i kiselog kupusa. Moj klub,konkretno,bio je oblepljen,umesto tapetama,alu-folijom za pečenje. Nju smo nedeljama kupovali,kako je ko imao love,po dve-tri rolne. Kauč i separe bili su tapacirani teksasom od starih farmerica. I služio je svrsi. Jednog popodneva zove me neko odozdo i ja izađem na terasu. Ćenan sa dve devojčice,Albanke. Siđem,otključam klub,uđemo i on pokaže na stidljivu plavušu,koja nije podizala oči,pa tada još nisam video da su plave. Kaže "Ovo ti je žena od sad". Dobro,ne bunim se,jeste neprijatna situacija,ali prevazići će se. Pustim muziku,otvorim neko pivo i kolu,a čini mi se nismo ni otpili,a Ćenan sa onom njegovom u krevet. Pokriju se oni,gužvaju se nešto,i pokušavaju da budu tihi,al slabo uspeva. Ja sa Vjolcom,tako se zvala,razgovaram kurtoazno. Ona slabo zna srpski,ja albanski prilično,ali te reči koje su potrebne u zavođenju-ne znam. Pipkamo se rukama,zagrlim je-ne brani se. Poljubimo se nekoliko puta,pa iako smo se oboje napalili,na tome ostane. Nastavimo da se viđamo nasamo,i simpatična,fino nam ide. A zabavljanje sa Albankom je imalo tu prednost,što ona ne sme da izlazi u javnost,ne dao Bog da je vidi neko poznat sa Srbinom. Brzo bi završila sa školom,ne bi je više pustili ni na operaciju. Traži ona meni adresu,ja se mislim šta će joj,ali dam. Računam već zna gde stanujem. Prošlo neko vreme,i negde pred novu godinu,ulazimo Kole i ja kući,a cela familija se smeje. Ma šta smeje,popadali po krevetima i stolicama,i sve u mene gledaju. Priđe brat,i onako,svečano mi predaje neku čestitku sa nekakvim srcima. Čitam ja-jeste smešno,jbg. I pošto su mi je nedeljama iščitavali,naučio sam je napamet,a pisalo je doslovce: TI ME PITAŠ KOGA VOLJIM EVO TEBI ODGOVORIM SAMO ČITAJ SLOVO D EVO TEBI ODGOVORIM "TVOJA VJOLCA". Štampana ćirilica koju su učili u školi,nigde tačke,zareza,samo navodnici na tvoja Vjolca. I moram da priznam,iako su me zezali,iako je nešto nisam ni voleo,postala mi je nekako draga,i znao sam da ću je uvek pamtiti zbog tog neveštog pokušaja da mi na mom jeziku i pismu iskaže svoju dečačku ljubav.

субота, 22. октобар 2016.

A Feast Of Friends

Skupio sam sve atome hrabrosti,koje sam mogao pronaći još samo u perifernom krvotoku,da sam preslušam A Feast Of Friends. Teška je ta gitara,buši mi ostatke moždanih ćelija i sećanja se rasprskavaju,u glavi,u očima... I prolaze kroz prste. Čini mi se da ih zauvek gubim,a voleo bih da sačuvam od zaborava tu Dudu iz Dugog sela. Ili Podravske Slatine. Od popodne do jutra je trajalo to naše poznanstvo,nekoliko pića na Ilidži,vožnja fijakerom i večera na Vrelu Bosne,u nekom restoranu kroz čiji smo rešetkasti pod gledali pastrmke u Bosni,kako naizgled slobodno vrcaju. Ali bile su ograđene i prisutne samo radi jačeg utiska u sećanjima gostiju. Urezali smo imena u klupi pored vrela,i otišli malo u brdo,ispod bukvinih grana raširili vreću za spavanje,taj obavezni rekvizit hippy generacije. Malo se ljubili,tranzistor je pomagao,svedočio frekfencijama da se stvarno događa. The Doors... Grlio sam je bezvremeno,upijajući svaki dodir u mraku,da zapamtim,sutra će kao san-nestati. Prevodila mi je Džimove stihove "Smrt načini anđele od nas sviju",onim Slavonskim akcentom. Bosna je hučala izvirući,činilo mi se iz njenih dodira na mojim leđima.                                                                                                              

среда, 12. октобар 2016.

Zmije

Naslov je višeznačan,ali da razjasnim da se stvarno radi o zmijama-životinjama. Valjda nam je ta mržnja prema zmijama usađena još iz davnina. U Bibliji,a i pre nje,opisuju se kao zle i podle životinje. Ja sam ih naravno mrzeo,"kao sav normalan svet". Često sam na pecanju viđao one "vodene",belouške,i kad to bude iznenada,ja skočim po 2 metra u dalj. Obično sam se od njih sklanjao,ali dođe neko zlo doba i ja počnem da ih ubijam. Znam sve - da su korisne,da neće da me ujedu ako nisu ugrožene,da su zaštićene zakonom i da su na kraju vrlo lepe životinje. Ali džaba,ima neko unutrašnje zlo u meni,pa to ti je. A u Sićevu ih ima dosta:šarke,poskoci,smukovi...mislim po planini. I kad bih sam šetao ja ih ubijem,ali kad bi Nena bila uz mene,nije mi dozvoljavala. "Vidiš kako je lepa,možda ima male,pa ništa ti ne radi..." Tako bi govorila,a ja bi se malo junačio,ali bih na kraju popustio,jer nisam mogao ništa da joj odbijem. Samo bi joj nabacio da se meni ne žali kad je "sutra" nagazi u travi i ova je ujede. Kad je Nena umrla i sahranjena na groblju u Sićevu,oko groba je ostalo dosta trnja,a kako je sutradan bilo neko "prvo jutro i prva subota" (znate već naše običaje),Bojan i ja odemo rano da to trnje raščistimo. Dođemo tamo,a na sred groba,na onoj gomili zemlje,sklupčana šarka. I sad,razum mi kaže da je zmija tu zbog toplote zemlje,ali srce veruje da je ta zmija upravo dokaz koliko je bila dobra osoba. I bez obzira je li bila u pravu pamet ili srce,ja od tada nisam ubio ni jednu zmiju. Dobra osoba nas i posle smrti navodi da činimo dobro.

уторак, 11. октобар 2016.

Dunav

Dunav. Velika reka. Posle Prištevke,bazena u Grmiji i Gračaničkog jezera u kojima sam se do tada kupao,izgleda mi kao okean. Budući da sam od malena bio prepušten sebi,počeo sam samouko da učim plivanje. Pomoć mi je bila neka automobilska guma. Ali da malo opišem otkud ja tu. Roditelji su izdavali studentima sobu u stanu,da bi upotpunili budžet domaćinstva. I izdavali su je samo devojkama,jer su,ako ste čitali ranije,obožavali žensku decu. Ubrzo bi zavoleli devojku kojoj su izdali sobu kao rođenu ćerku i bilo bi im strašno neprijatno da od nje uzimaju novac. Naravno i te devojke bi zavolele njih,a uz njih i nas,jer smo išli u kompletu. Posle one nesreće sa kombijem,mene odvede tadašnja stanarka Dragoslava,kod sebe u Brzu Palanku na Dunavu,na letovanje. Tamo upoznam dva momka,iz Beograda i Negotina,i počnemo da se družimo. Ono što mi je ostalo u sećanju je da smo uz gitaru pevali ispod prozora lokalne "poštarke"(žene koja je radila u pošti). Ona je imala dve ćerke,od kojih je mlađa bila mojih godina 12-13. U toku pevanja,ta mlađa izađe,navodno da baci đubre,ali vidimo mi da istresa praznu kantu. Posle se muvala oko mene,ali sam bio mnogo mlad da bi to otišlo dalje od simpatije.Skrenuo sam malo sa teme,ali sećanja se pojavljuju... Počeo ja da plivam,mogu 4-5 metara pa se uhvatim za gumu,odmorim,pa opet. Međutim,isklizne mi guma,uhvati je mali brzak,i ja umesto da se vratim na obalu,ja za gumom. Uhvati i mene brzak i počne da me nosi,nemam više snage i počnem da propadam,pa me izbaci na površinu,pa opet propadnem... Izbaci me Dunav na obalu,jedno dva kilometra nizvodno. Izađem ja,ispovraćam se i zaspem. Malaksao. Probudim se na onom pesku posle nekoliko sati,sav crven od Sunca,izgoreo. Vratim se na plažu,sedim malo,pa opet u vodu.

петак, 07. октобар 2016.

Još jednom o struji

Tada smo po drugi put živeli u Prištini,u nekom opštinskom ćumezu. Bila je mala Jugoslavija u dvorištu. U 6 kuća je živelo dve Srpske,dve Albanske,jedna Turska i jedna Romska porodica. Pravo Bratstvo-Jedinstvo. Napala me Nena da krečimo,ja se izvlačio koliko sam mogao,ali dođe i taj dan. Pošto smo tu imali samo dve prostorije,sve stvari iz sobe prebacimo u kuhinju. Kreči ja,kreči-džaba,izbija neka žuta boja,verovatno iz 1800 i neke kad je prvi put okrečeno... Prešo sam tri puta polikolorom i ogadio mi se život,kažem Neni "Dosta je bilo,čisto je,pa nek izgleda kako oće."Tražim motorcangle da postavim luster,ali nigde ih nema,sve nam stvari zgomilane. Nađem neka stolarska klešta,nisu izolovana,a ne sećam se ni kako stoji prekidač kad je svetlo isključeno. Nema veze,postavim merdevine,znam da kad nemam kontakt sa podom mogu da pipam fazu. Počnem da postavljam luster,a Nena počela da briše pod u ćošku. I kako ja motam one žice kleštima,palcem dodirnem drugu žicu. Naravno da je prekidač bio uključen. Uhvati me struja,onako,ko starog prijatelja. Zgrčim se ja,podigne me sa merdevina,al ne ispuštam klešta. Počeo da se odvaljuje plafon,da se izvlači žica... I sad,to je toliko ubrzano,izlaze mi neke slike,liči mi na nekadašnje MTV spotove,samo blica. Ja sam to doživeo kao pražnjenje memorije mozga,ili da mozak pokazuje sve što je skupio u životu. A razmišljam dok se to dešava,čini mi se jako sporo i smireno. Pomislim "Valjda neće ova glupača da priđe da gleda šta mi je,valjda će da zna da odmah pritisne prekidač..." Nikad nisam mislio o Neni kao glupači,naprotiv,bio sam uveren da je pametnija i bolja osoba od mene,a zašto sam je tada u mislima nazvao glupačom nemam pojma,ali tako je bilo,pa tako i pišem. Ono čega nisam bio svestan je da sam sve vreme ispuštao glas,kako mi je Nena posle opisivala,ko krava kad je kolju. I kao dokaz da smo stvarno povezani "i telom i dušom",Nena skoči iz ćoška i ne okrećući se isključi prekidač. Ja padnem odozgo na neku grejalicu,mesec dana me bolela rebra posle. I sad,Nena kuka,stvarno,uhvatila kosu i viče nešto,još ja ništa ne razumem,ali oću da je smirim. Govorim joj na moju pamet smireno,nešto u stilu-nije mi ništa,ali ona viče "Kako ništa!!!". Posle mi opisuje kako sam izgledao dok sam to govorio,brada i kosa se naelektrisale i uspravile,izgledam ko čupava lopta,lice mi pocrnelo,a oči se raširile... Sačuvaj Bože. Smirimo se malo,ja kažem da skuva kafu i u tom trenutku me oblije neka voda,ko da si me polio kantom. Popijemo kafu i ja ustanem i kažem "E,sad ću da isključim osigurače". Počnemo oboje da se smejemo.

понедељак, 03. октобар 2016.

Bolnica

Već sam zaboravio na tu šipku u nozi,nosio sam je 7-8 meseci,ali dođe đavo po svoje,to jest-bolnica po svoju šipku.Sad,idem ja u bolnicu,nisam mnogo uznemiren,objasnili mi da će da me opiju,da neću ništa da osetim. Lako je da izlažeš dete od 11-12 godina. Odvedu me u operacionu salu,postave na onaj sto,zavežu mi glavu,noge,ruke,telo,nekakvim kaiševima... Ne mogu da se mrdnem. Priđe mi neki doktor,kaže : "Da se ja i ti dogovorimo nešto". Mene preplavi strah,mislim se,kako da se dogovaramo kad sam ja vezan a ti imaš nož. Počnem da cvilim,ko životinja,ne znam šta će da se desi,al osećam da nije dobro po mene. "Nećemo da te opijemo",kaže,"Daćemo ti lokalnu anesteziju,ali ti si muškarac..." Dalje ga nisam čuo,cviljenje je prešlo u dernjavu. Galamio sam dok on nije uradio prvi rez i onesvestio sam se. Magnovenje-ta reč bi opisala kako sam doživeo tok operacije. Ničeg se ne sećam,osim jedne sestre koja me je svaki čes šamarala da me probudi. I to baš šamarala,više su me boleli obrazi od noge posle operacije. Verovatno je posle posla išla sa štapom i rušila ptičja gnezda. Zla,brate... Prođe to,a ja sam stalno razmišljao kako su me to prevarili. A imao sam iskustvo,nije da nisam,još od one operacije krajnika... Valjda sam imao 5 godina,a tad je medicina,ne lutala,nego bila potpuno izgubljena. Smatralo se da dete mora da operiše krajnike pre polaska u školu. Imao problema s njima,ili ne. Roditelje koji to ne urade,nisu baš obeležavali slovom srama,ali su ih smatrali neodgovornim,u najmanju ruku. Moji roditelji su naravno bili odgovorni. Slali su me bezuspešno četiri puta. Bio sam upoznao bolnicu ko svoj džep. Prime me i kad onaj doktor u viziti kaže sestri da me pripreme sutra za operaciju,ja od straha dobijem temperaturu i oni me vrate kući da se lečim. Tako četiri puta,a onda se ćale dogovori sa doktorom da ne ležim u bolnici,nego da me dovedu direktno na operaciju. Ja to,naravno,nisam znao. Odem peti,jubilarni put,a oni direktno u salu. Stave me u stolicu,pogađate-vežu me kaiševima,stave mi neko zeleno platno preko glave. Na platnu samo otvor za usta,uokviren metalom. Sve to nekako u brzini,nemam vremena ni da se saberem. Kažu da otvorim usta. Neću ja. Nisam lud. Pričaju oni,mole... Ništa,stiso ja vilicu. I sad,koliko su perfidni,mislim,doveli su te svoje prevare do perfekcije,pita jedan s one strane platna :"Da mi nismo doveli pogrešnog?"Mene obuzme olakšanje,pa naravno da sam pogrešan,treba da mi vade krv,da pregledaju mokraću,da me doktor pregleda... Drugi glas :"Ma to je Ranko Jovanović". Ja sav srećan,stvarno pogrešili. Pita s one strane onaj prvi :"Kako se zoveš?" Dra... Toliko sam mogo da izgovorim,ubaciše mi nešto u usta,počeše da čupaju,seku... Posle sam u životu stalno imao problema s grlom,koje nije imalo prirodnu zaštitu,krajnike.