Zmije

Naslov je višeznačan,ali da razjasnim da se stvarno radi o zmijama-životinjama. Valjda nam je ta mržnja prema zmijama usađena još iz davnina. U Bibliji,a i pre nje,opisuju se kao zle i podle životinje. Ja sam ih naravno mrzeo,"kao sav normalan svet". Često sam na pecanju viđao one "vodene",belouške,i kad to bude iznenada,ja skočim po 2 metra u dalj. Obično sam se od njih sklanjao,ali dođe neko zlo doba i ja počnem da ih ubijam. Znam sve - da su korisne,da neće da me ujedu ako nisu ugrožene,da su zaštićene zakonom i da su na kraju vrlo lepe životinje. Ali džaba,ima neko unutrašnje zlo u meni,pa to ti je. A u Sićevu ih ima dosta:šarke,poskoci,smukovi...mislim po planini. I kad bih sam šetao ja ih ubijem,ali kad bi Nena bila uz mene,nije mi dozvoljavala. "Vidiš kako je lepa,možda ima male,pa ništa ti ne radi..." Tako bi govorila,a ja bi se malo junačio,ali bih na kraju popustio,jer nisam mogao ništa da joj odbijem. Samo bi joj nabacio da se meni ne žali kad je "sutra" nagazi u travi i ova je ujede. Kad je Nena umrla i sahranjena na groblju u Sićevu,oko groba je ostalo dosta trnja,a kako je sutradan bilo neko "prvo jutro i prva subota" (znate već naše običaje),Bojan i ja odemo rano da to trnje raščistimo. Dođemo tamo,a na sred groba,na onoj gomili zemlje,sklupčana šarka. I sad,razum mi kaže da je zmija tu zbog toplote zemlje,ali srce veruje da je ta zmija upravo dokaz koliko je bila dobra osoba. I bez obzira je li bila u pravu pamet ili srce,ja od tada nisam ubio ni jednu zmiju. Dobra osoba nas i posle smrti navodi da činimo dobro.