Drago

Drago

Странице

уторак, 22. новембар 2016.

Marija

Marija. Nemam pojma kako smo počeli da se zabavljamo,ali počeli smo. Imao sam 21 godinu,ona 14. Dete. I nevina. Ali,šta znam,nisam tih godina baš suvislo razmišljao. Ona je bila lepa kao lutkica,ali mi se svidela prvi put kad je Razak u kuglanu doneo neke arapske cigare. Kako ko zapali,povuče dim i počne pola sata da kašlje. Uzme Marija,zapali i popuši celu cigaretu. Ništa. Mi je gledamo kao svetsko čudo-imaš li pluća bre,od čega si napravljena... Prođe jedno pet minuta,ona me odjednom zgrabi za ruku i istrčimo iz kuglane,i još pre izlaza počne da povraća. Gledam je držeći joj glavu,ispovraćala se i onako nemoćno diše,kao da se davi. Pomalo perverzno,ali osetim da bih voleo da je zagrlim i pritisnem uz sebe. Nekoliko dana kasnije smo počeli da se zabavljamo. Jednom prilikom dok smo zagrljeni sedeli u separeu kod Đanija,ona počne da se meškolji i pokušava kao da se sakrije,ali gde da se sakriješ,kad ima samo tri separea i šank. Kaže-Nadrljala sam,eno video me brat. Gledam ja gde mi pogledom pokazuje,kad ono Mile sa devojkom. Pitam je je li joj Mile brat. Jeste. Kažem joj da ne brine,neće joj ništa zbog mene,ali ne veruje mi ona,zna brata. Ispratim je ja kući tu noć,ona sa zebnjom uđe u zgradu. Sutradan kad smo se našli,ona vesela,kaže-Znaš šta mi je reko? -Šta? -Al si našla frajera,u piz.. materinu. 

понедељак, 21. новембар 2016.

Mile

Bilo oko nove godine,prodaju se čestitke i drangulije po ulici i oko nove robne kuće. Bili smo negde oko Božura,Kole,Boban,Zdena i ja. U jednom trenutku se okrenem iza,a neki tip sa devojkom ispod ruke gleda u nas. Onako prodorno,ljutito. Visok,u kožnom mantilu,crn. Ja zastanem,kažem- Šta je bilo,jel imaš neki problem? On me malo gleda i okrene se i odu. A Boban mu zakačio devojku ramenom,ali ništa strašno. Ja na to zaboravio,mislim,nisam mu zapamtio lik. Uveče Mija i ja bili kod našeg drveta na korzou,kad priđe on sa nekim svojim bratom,plavušanom. Pozove me,kao da me pita nešto. Priđem ja,a ruke mi u gornjim džepovima tankerice. -Što ti meni psova majku danas? Sad vidim da mi je nešto poznat,pokušam da izvadim ruke,ali me tako udari u čelo da sam video one zvezdice,kao u crtanom. Oteturam dva koraka nazad,i znajući da od Mije nema vajde u tuči,pobegnem. Odem pravo u Božur u disco. Nađem Zdenu,zajedno nađemo Rikija. Ubrzo se okupi preko dvadesetorice i počnemo da tražimo Mileta (tako se zvao) i brata. Idemo Zdena i ja,a ovi drugi u grupicama okolo. Nađemo ga ispred robne kuće,i stanemo ispred njih. Kaže Zdena-Što si ga dirao?,pokazujući glavom na mene. Mile promrlja nešto kao-Oćeš tebi da pokažem,i krene rukom. U tom trenutku odjednom počnu da pljušte udarci sa svih strana. Ja sam nekoga udario dva-tri puta,ali ne bih se zakleo da je to bio Mile. Njih dvoje oboreni,mi ih udaramo,šutiramo,jedno 20 sekundi,možda i manje. Riki vikne da je dosta,i odgurne nas,kaže da idemo kod drveta,a on ostane sa ovom dvojicom. Posle jedno pola sata,dođe on sa njima i kaže-Izravnali ste račune,sad da pružite jedan drugom ruku,i više nikad između vas da ne bude nikakva svađa. OK,slažem se ja,rukujemo se. Ja imam zadovoljenje da je dobio mnogo veće batine,a on da sam morao da skupim dvadesetoricu da bi ga savladali. Tako je to bilo tih godina... 

недеља, 20. новембар 2016.

Nova godina

Mala Marija,koja je ko zna kako upala u to društvo hipija,kaže da možemo kod nje da slavimo novu godinu. Dobro,skupimo se mi oko 19.30h kod stare robne kuće. Nema nje. Čekaj,čekaj... Pojavi se,kaže morala da čeka da joj ode brat sa devojkom na doček. Ona stanovala u nekoj zgradi blizu fontane,i dok smo se penjali gore,Razak nađe neke bačene gaće i obuče ih preko pantalona. Glupira se,vrti dupetom dok ulazimo u stan,a u stanu Marijina keva i mlađa sestra. Nije nama palo na pamet da stan nije prazan. Razak se krije,skida one gaće,mi se smejemo... A njena keva ovolike oči. Mislila žena dolazi ćerkino društvo,osmi razred,a mi svi duge kose,neki i brade,konjski repovi,marame. Verovatno smo joj ličili na zombije. Keva u crnini,skoro joj brat umro. Ništa,brzo se mi opustimo,alkohol,muzika,igra... Čiz pleše sa Marijom i napao da je poljubi,a ona se brani,nezgodno zbog keve. Ona žena samo gleda. Telefoniramo,razišli se po stanu,a Alek je zapeo da keva igra s njim. Ona jadna ne može da se odbrani,brat joj umro-neće žena da igra. Vidi da je Marija izgubljena,ali pokušava da spasi bar onu mlađu,pobegne u sobu,a u sobi Hica sa malom Furom na krevetu. Izašla je sa onim detetom,pre nego što su i ušli. Najrađe bi se pokrila ćebetom dok sve ne prođe. Ali vreme ima tu osobinu da se strašno produžuje kad hoćeš da ga skratiš. Morala je da dočeka jutro-jednom rukom stežući mlađu ćerku,a drugom se braneći od nastojanja da je razveselimo.             

петак, 18. новембар 2016.

Hleb i krofne

Bila je zima 1983-84,i pao sneg od 1,5m. Tada sam radio na farmi svinja u Banjanima i morali smo da kopamo tunele da bi ušli u objekte. Toliki su bili smetovi. Kako smo Nena i ja živeli od danas do sutra,mislim,šta kupimo danas to pojedemo,pa sutra opet. Ali zbog snega nije stigao hleb sa Uba,a ni prodavnice niko nije otvorio. Gledamo mi,prazan frižider,ima 200grama brašna za zapršku,ništa drugo. Ništa,opremim se i pođem kod prijatelja Miše,na drugi kraj sela,ima oko 2km,ali meni je trebalo 4 sata da odem i vratim se.Doneo ja slaninu,kiseli kupus,brašno,jaja,mleko,kvasac u kolačičima. Stavimo da se kuva kupus sa slaninom i Nena uzme da umesi hleb prvi put u životu. A sa tim kolačičima kvasca koje na selu prave,testo mora duže da stoji da bi naraslo. Ništa,stavi ona da se peče hleb. Gotov kupus,postavljeno,i onako malaksali od gladi izvadimo hleb,a on malo izgoreo a testo nije naraslo uopšte. Onako,izgleda kao fritzbi,a ima samo dve kore,sredinu jok. I tvrd brate,ko kamen. Polomimo ga mi,podelimo,krca ko da jedeš čašu. Kad završimo ja kažem-Ženo,od sad ja mesim leba. I stvarno jesam,pa i dan danas. A krofne sam obožavao,uzeo sam recept od našeg kuvara sa farme. Jednom mi se prijedu oko 22h i ja umesim,onako jedno 20 komada. Nena me samo gleda šta radim,već smo bili legli,kaže-Ne moraš da se izvlačiš od seksa,evo lezi,neću ti ništa-zeza me. Ja sve cupkam oko onog testa i čini mi se dosta je naraslo. Pravio sam one sa rupom,moj moto je bio-Je*eš krofnu bez rupe. I ne mogu više da čekam ubacim u vreo zejtin i sve iznad njih,kao da ih požurujem. A njima se uhvati kora,pa tek od toplote testo unutra počne da raste. Kad će da pukne prva,ko metak,isprska me onaj vreo zejtin po licu,a krofna skoči jedno 3 metra,na drugi kraj kuhinje. Ja se odaljim malo,držim se za oči,Nena ustala,prestravila se. Okvasila krpu i stavlja mi na lice,a iz tiganja pucanj i druga krofna skoči blizu prve. Mi pobegnemo u sobu. Uzme Nena neko ćebe,cela se pokrije i skloni tiganj,a sve tiho psuje-Jebale te krofne. Bilo mi je lice flekavo dve nedelje,stavljao sam jomelop i ožiljci nisu ostali,ali sećanje jeste.

Mala žrtva za normalno funkcionisanje grada

Ispred skupštine grada                                                                                           Hoću da te zamolim                                                                                              Da nešto učiniš                                                                                                   Možda već i sama znaš                                                                                     Neko ti je rekao                                                                                                     Ili si čula šapate                                                                                                    Pa ih zaturila u površne fioke mozga                                                                 Vidiš ove zbunjene ljude oko nas                                                                     Smeteni su i sapliću se                                                                                            O nevidljive strune trotoara                                                                               Zakasniće na sastanke                                                                                      Neće popraviti usisivače                                                                                         I aparate za kafu                                                                                               Saobraćaj će biti u haosu                                                                                   Hlebovi će zagoreti u pećima                                                                             Pice neće imati ko da dostavi                                                                               Pa te u ime građana molim                                                                                   Da skloniš taj uvojak sa oka                                                                              Koji ometa grad                          

Predrasude

Da li nam predrasude smetaju da živimo opuštenije i srećnije? Siguran sam da je tako. A nekad nije bilo. Ćale mi je penzionisan kao poručnik,onih turbulentnih godina. Imao je samo 4-5 godina staža,pa shodno tome,minimalnu penziju koja nije bila dovoljna za život. Zbog toga je počeo da se bavi obućarskim zanatom,koji je izučio pre rata. Uživao sam kao klinac da boravim u radnji u kojoj je radio sa nekim Žikom Jojićem. Tu se okupljalo najrazličitije moguće društvo : Buda ciganin-svirač u orkestru radio i tv Priština,Rade glumac-glumac prištinskog pozorišta,mesar iz susedne mesarske radnje,saobraćajac čijeg se imena ne sećam,Bora doktor-mislim da je bio hirurg u bolnici,vlasnik obližnje kafane,i Zaga-studentkinja iz centralne Srbije,kojoj su besplatno popravljali cipele,a i često svi skupljali lovu da bi joj pomogli da plati stan. Stalno su pravili neko zezanje,umesto kupljenog mesa zapakovali bi neke stare cipelei stavili nekome da odnese kući. A jednom je Zaga otišla kod Bude kući,dok je ovaj bio u radnji. On je imao devetoro dece,a živeli su u jednosobnom stanu. Gužva. Izađe njegova žena,a Zaga pita da li tu stanuje Buda Savić. Stanuje. Onda ona ispriča ženi kako joj je majka rekla da joj je to otac,pa ako hoće da ga upozna neka ode na tu adresu i nađe ga. Žena se ispametila,sva drhti,ode unutra,vrati se,gurne Zagi u ruku neku lovu,kaže-Ćerko,nemam više,molim te idi,ako sinovi čuju-ubiće ga. Buda ode kući iz radnje i vrati se raščupan,isterala ga žena iz kuće,priča kako bila neka ludača i rekla da mu je ćerka. Ovi ga ceo dan zezali - Pa jesi li? - Nisam,života mi. - Možda si bio pijan na nekoj svirci... Posle morala da ide Zaga da vrati lovu i objašnjava ženi da je bilo zezanje,ova nije htela da ga pusti u kuću. Uživali su u druženju,ali mislim da takvih društava više nema,neprikladno je da se druže doktor i čistač. Ne vidimo ljude,već zvanja i etikete. Nažalost.

четвртак, 17. новембар 2016.

Crtica iz Prištine

U to vreme smo izlazili u kuglanu. Još nije bilo kafića u Prištini,a u kuglani je bilo šareno društvo-sa svih strana. Neku moju rođaku Bilju bio napao neki Albanac-da se zabavljaju. On bio neki sitan kriminalac Labjanin. Tako smo zvali ove iz brdskih predela od Podujeva do Prištine-po reci Lab. Bilja prestravljena,kažem joj da ne brine,ispratićemo je kući,pa nek ne izlazi nekoliko dana. Ali bilo je lakše zamisliti nego izvesti. To je bilo društvo hipija,ljudi su protiv nasilja. Ono i ja sam,al ne dam na sebe. Počnu da se izvlače i na kraju ostanemo Razak (student slikarstva iz Iraka),Guza (Gzim-Albanac) i ja. Vidimo da nam batine ne ginu,ovih ima 7-8. Ali,na sreću,Razak vidi neke Albance iz kraja u kom stanuje i oće oni da nam pomognu,ima ih 5-6. Kažu vi pođite sa njom i ne brinite ništa. Krenemo mi,Labjani za nama na 5-6 metara,a za njima izađu ovi Razakovi. Stignu ih i počnu da se raspravljaju,a mi nastavimo na autobus i u Kupusište-tamo je Bilja stanovala. Prošlo. Sutradan u kuglanu,a tamo onaj Labjanin,a dođe i Bilja. Ja poludeo,vičem na nju,najrađe bi je ostavio,pa nek joj radi šta oće. Ali gde ćeš to. E sad smo sami Razak i ja,nikog nema. Ja se mislim,e da mi je sad ono društvo iz bloka-Zdena,Boban,Mustafa... Oni nisu bili protiv dževe nikad,valjali bi mi sad. Ništa,kažem ja da ne idemo na bus,jer će i ovi za nama,a kad siđemo u Kupusište,tamo nema žive duše-periferija. Smislim ja plan da idemo preko semafora do nekog prolaza između zgrada,da ih ja tu malo zadržim,a Razak i Bilja kroz prolaz do nekih studenata koje smo znali. Da se tu zadrže sat-dva,pa da odu kući. Pošli mi,ovi naravno za nama na desetak metara. Dođemo do prolaza i Bilja i Razak skrenu,a ja se okrenem prema ovima i stavim ruku pod jaknu. Nemam ništa,jbg,nisam se nadao,a otkad sam u društvu hipija nisam ni nosio nikakvo oružje. Ali ovi zastanu,gledamo se 5-6 sekundi. Oni naprave korak prema meni,a i ja korak prema njima. Zastanu opet 3-4 sekunde. Pođu opet oprezno,a ja računajući da je prošlo dosta vremena i da su ovi na sigurnom - zaždim na drugu stranu,prema Mikro Naselju-ne bi me stigo ni Majkl Bolt. Ovi me ostave posle 50 metara,ko će da juri budalu. E sutradan mi pričaju Bilja i Razak,kako su otišli do Kupusišta. Iz tog Trećeg bloka do Kupusišta su bile samo njive i livade. Krenuli oni,al uplašeni,i Razak dođe na "genijalnu" ideju da se maskiraju. Iskidaju neko granje i idu desetak metara,pa onda stanu,podignu one grane i osmatraju. Mrkli mrak,nema svetla nigde. Kaže Razak-Pravimo se kao drvo. Zastajali tako na svakih 10-15 metara i imitirali drveće. Umirao sam od smeha. A sutradan sam pozvao Rikija,bratovog kuma-Albanca. On nije bio nekakav probisvet,ali je bio poštovan od istih,pa je doveo grupu Naim-Ćora da nam pomogne. Naim-Ćor je bio vođa jedne grupe kriminalaca srednjeg ranga u to vreme,i došli su u kuglanu skoro trideset njih. Za njih je to bilo pitanje teritorije. Okružili su ove,seli Riki i Naim-Ćor kod njih,razgovarali. Ovi su otišli i nisam ih nikad više video.

понедељак, 14. новембар 2016.

Uticaj knjige i filma na izgradnju karaaktera

 Čovek je sretan ako mlad izgradi karakter,jer onda nema žaljenja za propuštenim. A čovek stvara karakter od najranije mladosti. I stvara ga prema uzorima,vaspitanju,društvu u kojem se kreće,nevoljama u koje zapada,prirodnoj inteligenciji koju poseduje,ličnog poimanja dobrog i lošeg... Na stvaranje mog karaktera,principa po kojima živim,je pored gore navedenog uticalo nekoliko knjiga i nekoliko filmova. Recimo knjige Danka Popovića-Knjiga o Milutinu i Svinjski ujed,onda - Čizmaši - Dragoslava Mihajlovića,pa film Big Kahuna (najbolji scenario za koji ja znam). Ali ovde ću,da ovo ne bude dugačko,reći nešto samo o jednom filmu. Grk Zorba. Film je napravljen po stvarnom liku Aleksisu Zorbi. Gledao sam ga vrlo mlad,gledao sam ga mnogo puta,i mnogo razmišljao o njemu. Zbog njega sam shvatio da treba voleti sve ljude,ne deleći ih na dobre i loše,uostalom,verujem da svaki zdrav čovek pokušava da živi najbolje što zna i da nastoji da bude dobar po svom poimanju dobrote. Onda,naučio me je da ne zatvaram u sebi onu luckastu crtu koja je potrebna da budeš slobodan. Da govorim ono što mislim i,da se našalim na kraju-naučio me je da "Ako žena spava sama-sramota pada na sve muškarce".                                                                                                  

                                                                                       

                                                                                               
                                                                                 


субота, 12. новембар 2016.

Žena Bog

Vrlo mlad sam čitao svete knjige-Bibliju,Mormonovu Knjigu,Kuran,Vede,Talmud... Pretpostavljam da je to neka vrsta traganja,budući da sam ateista,a čovek je po prirodi verujuće biće. Potrebno nam je da verujemo,zbog straha,neizvesnosti,lakšeg podnošenja nepodnošljivog,ili jednostavno-jer mnogo toga trenutno neobjašnjivo. Ja sam recimo sujeveran-nikad ne obuvam prvo levu cipelu ili čarapu. Strogo na to pazim i verujem da će mi se nešto loše desiti ako pogrešim. Moj Bog bi po tome trebalo da bude Desna Čarapa ili Cipela,ali na sreću nije. Mada je dobar kao i svaki drugi,kako je neko rekao-Bog je jedini koji da bi vladao-ne mora čak ni da postoji. Da se ne shvati pogrešno,vrlo cenim vernike-prave. A prave vernike sam sretao,upoznao sam nekoliko kaluđera,dve kaluđerice,nekoliko časnih sestara,koji su me zadivili svojom verom,posvećenošću i dobrotom. Smetaju mi,a verujem i samoj religiji,bilo koja da je,licemeri. Recimo Biblija kaže-Ako hoćeš da budeš savršen-prodaj sve što imaš i razdeli siromašnima-ali ne vidim da se to dešava među vernicima,pa pretpostavljam da niko ne želi da bude savršen. Ali ono što meni smeta u većini tih svetih knjiga je što unižavaju ženu i stavljaju je pod vlast i volju muškarca. Ako je u tom njihovom početku i bilo ženine krivice,ona se iskupila vekovima patnje,žrtvovanja i nesebičnog davanja,pa mislim da je vreme da se u religijama revidira negativan stav prema ženi. Što se mene tiče žena je bila nešto najbliže Bogu što sam mogao da shvatim i razumem. Podizala me kad sam padao,tešila me kad mi je to bilo potrebno,plakala i patila sa mnom,lečila me kad sam bio bolestan,smejala se kad vidi da sam srećan,uzimala od sebe da bi dala deci i meni,žrtvovala se i fizički i psihički da nama bude bolje... O majkama i da ne počinjem. Sve one vrednosti koje bi po meni Bog trebalo da ima su na ovom svetu oličene u ženi.      

петак, 04. новембар 2016.

Muškarčina

Farma u Banjanima imala onaj radioaktivni gromobran. Bilo to onda moderno,a kasnije se videlo da prave veću štetu od koristi i sve ih demontirali. Bio postavljen na stubu visokom četrdesetak metara,ali ne što nije privlačio gromove,nego ih nekako odbijao. Mi smo živeli u prizemnoj kući stotinak metara od farme,a gromovi sve udarali okolo. I to neće u drvo,iako je bilo dosta borova i jela okolo,nego u zemlju između stabala. Ostane krivudav trag izgorene trave. Nena se plašila gromova,pucali su ko da će u glavu. Priča mi ona kad sam došao s posla kako su za vreme grmljavine iz el. šporeta izašle užarene loptice i išle po tepihu. Ja je ubio od zezanja,kako su u strahu velike oči,kako nam nije Nikola Tesla komšija,nego Radoje traktorista,pa jel su se presijavale na crveno-te su opasne,a one žute nisu... Zadesim se ja prilikom grmljavine,kad iz šporeta stvarno izađu,ne znam ni odakle,užarene kuglice. Sve skakuću i kotrljaju se,dok ne nestanu. Gledamo Nena i ja,a ona će - Idi izvuci kabal iz zida,a ja,išo bi,al mi nije baš jasno. Ne bi da poginem spašavajući šporet. Kažem - Idi ti. Ona namešteno razočaranim glasom - E,muškarčino moja!