Najupečatljivija pesma koju sam pročitao je u nekoj zbirci srednjevekovne poezije. Napisana je u 11 veku.a napisao je neki đakon,zaboravio sam ime (čitao sam to pre četrdesetak godina). Pesma se zvala Glad,a glasi : "Nema leba." Samo te dve proste reči,a prenesu ti sav očaj u kome se autor nalazio. To je kažem bilo pre četrdesetak godina,kada niko ovde nije bio gladan,pa ta pesma izazove u tebi nekakvu žalost,sažaljenje,saućešće u patnji... Sad su često gladni na vestima,reklamama,u redovima narodnih kuhinja,o netu da i ne pričam,svaki drugi post na fejsu je da je neko gladan ili bolestan. I malo nas to dotiče,vidim po sebi. Više me je ražalostilo -Nema leba- neke 1976-7 godine,nego kad danas vidim neku porodicu od 7-8 članova,na fejsu,da gladuje. Malo-malo,pa shvatim da ne poznajem sebe baš kao što sam mislio.
